субота, 17. септембар. 2011. 00:09

U svetlu ovih uvodnih napomena koje dočaravaju veličinu i prostranstvo zemlje treba posmatrati i sve ostale ekonomske i socijalne osobenosti Kanade. Nesporno to je ekonomski visoko razvijena zemlja koja svojim žiteljima obezbeđuje dobar životni standard.

Privreda je visoko razvijena a to se naročito odnosi na poljoprivredu, koja je i bila motiv naše posete. O klimi u Kanadi je teško govoriti jer se zemlja proteže kroz nekoliko vremenskih zona. Samim tim i klimatske zone se smenjuju od polarne do kontinentalne. Područje oko velikih jezera, konkretnoTorontoi okolinu u krugu oko 400 kilometara, koje smo imali priliku da obiđemo karakteriše kontinentalna klima čija su leta blaža od naših a zime znatno oštrije. Tako se zimi živa često spušta ispod tridesetog podeoka, uz obilne snežne padavine, dok leta budu kraća a temperature od 30 stepeni se već smatraju visokim. Da su Kanađani navikli na hladnoću i da je dobro podnose, vidi se i leti jer su svi prostori i vozila klimatizovani do te mere da nam je neretko bilo hladno. U periodu kada smo mi boravili tamo a to je između 11. i 22. avgusta, u toku je bila žetva žitarica.

Da su termini za ovaj važan posao mnogo fleksibilniji nego kod nas, ali i kasniji bilo nam je jasno jer se gotovo u isto vreme vrši i ječam i pšenica. Kasnije smo saznali da su u pitanju gotovo isključivo jare sorte jer zbog duge i oštre zime ozime ne uspevaju. Polja kukuruza su brojna i velika, kao uostalom i sve drugo u Kanadi. Izgledaju besprekorno, dugi ravni redovi, ujednačena zelena boja i gust sklop obećavaju visoke prinose. U proseku to je desetak tona po hektaru. Oni površinu zemlje izražavaju u akarima, što je najbliže našem jutru. Tačnije 2,4 akara je 1 hektar. Većina farmera sa kojima smo razgovarali su prešli na „raundap redi“ hibride. U prevodu to je u nas ozloglašeni GMO. Dakle i tamo su „zeleni“ izgubili bitku s profitom. Isto je i sa sojom, a nismo proveravali u koje su se još useve ušuljale nove tehnologije, ali je sigurno da veći prinos uz manje ulaganje predstavlja neodoljiv motiv za farmere koji svoju egzistenciju ostvaruju u uslovima surovog liberalnog kapitalizma, po uzoru na američki. U praksi to znači da Kanadski farmeri ne uživaju nikakve privilegije u odnosu na druge privredne i industrijske grane. To znači da nema premija, regresa, subvencija, carinske zaštite, niti ekonomske pomoći u bilo kom obliku. Istini za volju, u samom poreskom sistemu postoji poreska olakšica, tj. farmeri ne plaćaju jedan deo poreza (oko 8 %) no to je i jedina zvanična beneficija koju uživaju. A ko su Kanadski farmeri i kako žive saznaćete iz sledećih redova.

70 hektara zemlje na poklon

Osam od deset farmera koje smo obišli su imigranti u prvom kolenu, tj. lično su doselili u ovu zemlju pre 10, 20 ili tridesetak godina i počeli da se bave poljoprivredom. Većina je to radila i u zemlji iz koje su došli, a motiv za tako drastičnu promenu sredine, uvek je ekomomski, potraga za boljim životom. Tako smo sretali Irce, Engleze, Holanđane, Škote, Sicilijance, Amerikance, Ukrajince, Japance, ljude sa svih stana sveta. U Kanadi su mesto našli useljenici iz 126 zemalja sveta i prilagodili se novom životu. Mnogi od njih su veoma uspešni u svom poslu. I danas kada neki imigrant sa željom da bude farmer dobije dozvolu za useljenje, od države dobija oko 70 hektara zemlje što je dovoljno da zasnuje farmu. U stvari prosečna veličina farme, barem u ovom delu koji smo mi obišli je oko 70 hektara.

Prosečna veličina mlečne farme je oko 65 muznih krava sa pripadajućim podmlatkom a nacionalni prosek u trećoj laktaciji je preko 10.000 litara mleka. Ovo govori o superiornoj genetici zasnovanoj na crno belom Holsteinu, za čiji kvalitet je verovatno najzaslužnija organizacija „Holstein Canada“, u čijim se prostorijama čuvaju matične knjige još od 1900-te godine. Pod kontrolom je 65% ukupnog fonda krava, što svakako nije podatak kojim su najzadovoljniji, no zato je kvalitet grla koja su umatičena nešto na što su posebno ponosni.

Smatra se da ni kvalitet grla koja nisu pod kontrolom nije mnogo slabiji, jer deo farmera koji ne želi da plaća troškove kontrole ipak za svoju proizvodnju kupuje junice od onih koji su ih umatičili, no nakon toga nema valjanih podataka o njihovoj daljoj proizvodnji. S obzirom da se u Kanadi svaki dolar broji, ni ti drugi farmeri ne mogu opstati sa lošijim grlima. U svakom slušaju njih nismo sreli pa ćemo da nastavimo da pričamo o onome što smo videli a to je impresivno.

Prva farma koju smo obišli je Wicketuorn a njeni vlasnici su Craig i Lloyd Connel i nalazi se u okolini Londona. Da ne bude zabune, mnoga mesta u Kanadi nose imena evropskih gradova (London, Brisel, Pariz idr.) no Kanađani znaju na šta misle kad kažu ime nekog od njih. U svakom slučaju „ovajLondon“ se nalazi oko 200 kilometara od Toronta, i taj kraj predstavlja tipičnu farmersku regiju gde prevladava mlečno govedarstvo praćeno ratarskom proizvodnjom. Karakteristično je da u Kanadi nema sela kao kod nas. Postoje ili naselja gradskog tipa ili farme razbacane svuda po unutrašnjosti okružene vlastitom zemljom. Najsličnije bi se to opisalo kao vojvođanski salaši, samo što ih ima nebrojeno mnogo a do svakog vodi asfaltni put i sva ostala potrebna infrastruktura.

Elem, naš domaćin se doselio iz škotske pre tridesetak godina, ima oko 800 ha obradive zemlje i oko 400 krava na muži. Moderni objekti montažnog tipa su svakodnevnica kanadskog farmera, a naš domaćin je sigurno natprosečan po svim merilima. Izmuzište tipa rotolaktor omogućuje mu da dva radnika pomuzu 150 krava za manje od sat vremena pri čemu je higijena i kvalitet mleka na najvišem nivou. Kompjuterski sistem prati proizvodnju svake krave i beleži podatke za potrebe matične evidencije, a muzna jedinica se automatski skida s vimena kad protok mleka padne ispod zadate količine. Ova automatika obezbeđuje ujednačenost izmuzivanja bez zaostatka mleka u vimenu čime se redukuju oboljenja vimena. Zanimljivo je da iako prosečna proizvodnja stada iznosi preko 10.000 litara po kravi na 305 dana, ovaj farmer ne primenjuje individualnu ishranu krava prema njihovoj proizvodnji. Ishrana je maksimalno pojednostavljena. Kompletan obrok po volji, sastavljen od silaže, senaže, siliranog zrna kukuruza, pivskog tropa i dodatnih proteina i stalno pune jasle. Velike krave i obrok po volji. To je recept za puno mleka i jeftinu proizvodnju. Naravno za to je potrebno imati dobru i ujednačenu genetiku.

Ipak ova farma je po mnogo čemu iznad proseka. Dvostruko više zemlje od onog što je potrebno da bi ishranili stado omogućuje im kvalitetan plodored i dodatne prihode od ratarstva. To praktično znači i punu uposlenost mehanizacije, koja je na ovom imanju krupna i nova. New Holand traktor je stalno zakačen za miks prikolicu i služi za ishranu krava. Nova Valtra od 220 ks zadužena je za teže radove u polju, a sve to ne bi bilo kompletno i tako „američki“ da u krugu nema i jedan John Deere univerzalne namene. Traktore menjaju na tri godine jer im je to povoljno zbog poreskog sistema, a po rečima domaćina to je vreme kad troškovi održavanja postaju skuplji od nabavke nove mašine. Silosi, staja, izmuzište, laktofriz od 25.000 litara, laguna za đubre prečnika 60 metara, mehanizacija, radnici. I sin koji nastavlja porodičnu tradiciju. Šta još jedan farmer može poželeti? – Postrojenje za proizvodnju biogasa – spremno odgovara mladi gazda, i treba mu verovati da će dogodine i to ostvariti. Sve je ovde postavljeno školski kako treba i na neki način jednostavno. Zašto je to tako, ili još bolje zašto to kod nas nije tako pitali smo se sve vreme, a odgovor nam se polako nametao sam od sebe. No o tome kasnije.

Tradicionalni Amiši

Put nas je vodio dalje. Tragajući za neobičnostima i specifi čnostima Kanade naši domaćini su rešili da nas povedu na jednu Amišku farmu. Za one koji ne znaju Amiši su verska-etnička grupa sa veoma tradicionalnim ubeđenjima. Ne prihvataju ili veoma teško prihvataju tekovine civilizacije. Kod onih potpuno konzervativnih shvatanja i dan danas struja, elektronski uređaji, motori i slične sprave nailaze na potpuno odbijanje.

Tradicionalno prevozno sredstvo je crna kočija s krovom, a osnovno pogonsko sredstvo mehanizacije još uvek je konj. Uz put smo videli uvezane snopove žita složene u stogove koji čekaju na vršidbu, verovatno uz pomoć konja takođe. Apsurdnost susreta moderne poljoprivrede i tradicionalnih metoda poljoprivrede i života koji su i kod nas iščezli pre više od 50 godina dovodi do toga da ovu skupinu ljudi uvek gledaju sa neskrivenim interesovanjem i čuđenjem, čemu se ni mi nismo mogli odupreti. Ipak vera zajednice i vrednosti porodice koje predstavljaju temelj je Amiške kulture i njihovu snagu, garancija su da će ovi neobični ljudi još dugo opstati na svojim ognjištima. Verske slobode i pravo na različitost ovde imaju visoko mesto na lestvici vrednosti, što omogućuje ukupnu multikulturalnost zajednice u Kanadi, a različitost je shvaćena kao bogatstvo svih zajedno. Amiška farma koju smo posetili nipošto nije vrh tehnologije i nešto gde treba tražiti uzore. Ipak i ovde se moglo štošta interesantno videti.

Farma Edvarda Webera pripada liberalnijoj liniji u amiškoj zajednici. On koristi traktor i blagodati električne energije a od nedavno na farmi drži i muzne krave. Do prošle godine samo je odgajao junice koje je kupovao od drugih farmera i prodavao za izvoz. Deo junica koje je on odgajio našlo se i u kontigentu koji je izvezen za Srbiju. Iako je njegovo iskustvo u farmerskom poslu skromno, kao i obrazovanje, a još je i mlad, na pitanje ko mu oplođuje junice, odgovara da to radi sam kao i većina farmera. Naime većina farmera završava kurs za veštačku oplodnju i taj odgovoran posao nije spremna prepustiti nikome, pa ni veterinarima, osim u slučaju kad je potrebno lečenje. Sigurno će se neko od kolega veterinara u Srbiji naći pogođen ovim podatkom, no procenat oplodnje u prvom teranju je znatno bolji nego kod nas, što govori o tome da farmer koji je stalno prisutan kod stada može odrediti pravi trenutak za oplodnju bolje nego iko drugi. Ova farma ne može se porediti sa prethodnom ni po rezultatima proizvodnje, ni po tehnološkim rešenjima koja su primenjena, pa ipak broj krava i ukupna proizvodnja mleka po kravi na tek zasnovanoj farmi je bar dva puta veći od proseka u Srbiji. Interesantno je da Amiši retko ili nikako ne dozvoljavaju fotografisanje i snimanje pa neke od ovih fotografi ja predstavljaju pravu retkost.

Najbolje za kraj

Sledeća farma u planu obilaska je manja ali karakteristična po visokoj proizvodnji krava, čiji prosek prelazi 11.000 litara a pojedina grla daju i više od 15.000 litara u laktaciji. Farma je malo veća od proseka i trenutno se proširuje. U pitanju je vezani sistem držanja sa puno slame i izđubravanjem putem letve s povratnim kretanjem. Krave se muzu stacionarno, a jedan muzač rukuje sa 4-6 muznih jedinica ovisno o spretnosti. Od mesta muže, tj. od stajališta do laktofriza mleko ide mlekovodom pa je mogućnost kontaminacije mleka smanjena na momenat početka i kraja muže. Repovi krava su vezani a krave se neretko šišaju jer kratka dlaka se manje prlja. Pošto staja ne spada u najsavremenije izvedene, a farmer je svestan da je jedan od presudnih faktora za visoku proizvodnju velika zapremina vazduha koja je potrebna visokoproduktivnim kravama, staja je izuzetno dobro ventilirana. Uz sve otvorene prozore tu je i jedan veliki tunelski ventilator kao na živinarskim farmama, kao i ventilatori za provetravanje i mešanje vazduha u prostoru. Rezultat je dobra mikroklima koja omogućuje visoku proizvodnju mleka. Interesantno je da ni ovde individualna ishrana nije u prvom planu, a delom se koriguje po iskustvu farmera. Oni prednost daju grupnoj ishrani, pa tako steone junice imaju jedan tretman, krave u zasušivnju drugi, visoko steone zasušene treći itd.

Prema shvatanjima koja prevladavaju u Evropi, slobodan sistem držanja u stajama otvorene klime, uz TMR obrok i individualnu ishranu koncentratom obezbeđuje visoke proizvodne rezultate u proizvodnji mleka. Ista škola daje prednost shvatanju da vezani sistem držanja potencira probleme s papcima i plodnošću, te u krajnjem rezultira manjom proizvodnjom mleka od slobodnog držanja. Nasuprot tome u Kanadi su farme sa držanjem na vezu bile one na kojima se postiže najveća proizvodnja mleka, pa i najveća proizvodnja ukupne masti i proteina, što se u stvari u Kanadi plaća. Naime u proizvodnji i selekciji se prate i proizvodnja mleka i kvalitet istog, no prilikom plaćanja vrši se obračun kojim se plaćaju kilogrami proizvedene mlečne masti, proteina i laktoze.

Važno je znati i jednu izuzetno otežavajuću okolnost koja tišti kanadske farmere. To su kvote, tj. pravo da se proizvodi određena količina mleka. Kvota se kupuje i košta u proseku oko 35.000 dolara za svaku novu kravu koja se uvodi u proizvodnju. S obzirom da je prosečna cena mleka u Kanadi oko 0,48$ ili preračunato oko 0,30 euro centi, lako je izračunati da između 2-3 godišnje proizvodnje krave treba izdvojiti za pravo da se u proizvodnju uvede nova krava. Za one koje mrzi da računaju reći ćemo da je cena mleka u Kanadi koja se plaća farmeru između 20 i 25 dinara. Mnogi će odmah pomisliti da je to malo ili da nije tačno, no tako je. I Kanađani misle da nije malo. Sa proizvodnjom od preko 11.000 litara po kravi, verovatno su u pravu.

Transfer junica iz Kanade u Srbiju

Vreme je sada da se malo vratimo i na pravi razlog naše posete Kanadi. Neposredan povod je bio kontakt koji smo ostvarili sa fi rmom Loonland i njenim vlasnikom gospodinom Radetom Markovićem. Ova firma stoji kao organizator izvoza visokokvalitetnih rasplodnih junica mlečne HF rase iz Kanade za Srbiju. Kupac u Srbiji je firma BD AGRO iz Dobanovaca koja se razvija u smeru da u njenom sastavu posluje najveća i najsavremenija mlečna farma u regionu. Iza čitave investicije opet stoji kanadski kapital koji je u Srbiju plasirala grupa investitora iz Kanade. Rešili ljudi da dokažu da i kod nas može da se radi kao u svetu. Čitav posao odvija se na taj način da firma koja se bavi izvozom junica za Evropu, prikuplja kvalitetna grla sa farmi, odvodi ih u karantin, gde čekaju finalnu selekciju i isporuku.

Kriteriji za odabir grla su veoma strogi. Vodi se računa o proizvodnji po majčinskoj liniji, o pedigreu oca, zdravstvenom stanju, ukupnom izgledu životinja, starosti, steonosti idr. Usaglašeni zdravstveni protokoli između Srbije i Kanade sa vrlo oštrim kriterijumima garantuju da samo zdrava i najbolja grla mogu biti odabrana za izvoz. A takva grla zaslužuju poseban tretman. Ove VIP krave prevoze se u Srbiju specijalnim avionima za transport životinja. U jedan cargo avion specijalne namene staje oko 180 junica koje se pakuju u posebne kontejnere po 4 zajedno. Sistem dvostruke ventilacije i rashlađivanja obezbeđuje adekvatne uslove u avionu čak i za tako veliki broj životinja. Put od aerodroma u Hamiltonu do našeg Nikola Tesla u Surčinu dug preko 7000 km životinje pređu za manje od 24 šasa, sa sve manipulacijom oko utovara i istovara.

Prema podacima koje smo dobili, prevoz 180 junica na ovoj relaciji košta oko 350 000 $. Samo za vreme stajanja aviona na aerodromu u njega su utočili 9 cisterni goriva, a kažu da ukupno u tankove može da smesti 120 000 litara.

Foto: Violeta Margetić

Tekst: Nebojša Margetić