četvrtak, 17. novembar. 2011. 22:11

Agrarna politika, u suštini, je deo ekonomske političke nacionalne ekonomije ili širih integracija koji je usmeren na razvoj poljoprivrede i sa njom, posebno, povezanih aktivnosti po različitim osnovama. Agrarna politika takođe treba da obezbedi i dobar prehrambeni sistem koji obuhvata adekvatnu hranu jeftinu za sve, dostupnost hrane u toku godine, zdravstveno bezbednu hranu i odgovarajuži način života za farmere.

S obzirom na specifi~nosti koje preferira Evropska unija na planu razvoja poljoprivrednog sektora, za naše čitaoce priredili smo pregled načina rada Evropske komisije za poljoprivredu. Naime, zemlje zapadnog Balkana teže članstvu u EU, pa je ovo prilika da se u segmentu razvoja poljoprivrede upoznamo kako i na koji način se donose odluke o razvoju i kako se štiti poljoproizvodnja sa pratećim delatnostima, kao što je prehrambena industrija, u EU.

Efikasnost koju agrarna politika EU ima u velikoj meri određena je međusobnom vremenskom i sadržajnom usklađenošću ciljeva, odnosno primenjenih mera agrarne politike koje se dele u nekoliko grupa: zemljišna politika, ekonomske mere, tehničko-tehnološke mere, organizaciono administrativne mere i pravne mere.

Rimski sporazum kojim je konstituisana Evropska ekonomska zajednica, iz 1957. godine, sadržavao je odredbe o poljoprivredi, ali mehanizmi zajedničke agrarne politike tada nisu bili definisani. Sporazum je samo utvrdio ciljeve zajedničke agrarne politike i deklarisao da je poljoprivreda uključena u zajedničko tržište.

CAP – Zajednička agrarna politika

Zajednička agrarna politika EU vuče korene iz godina gladi i nestašice hrane posle II svetskog rata, a predstavlja pokušaj prevazilaženja ovog problema. Glavni pravci delovanja su bili težnja pretvaranja EZ, odnosno zemalja koje su u tim godinama bile nosioci ovog programa da, od neto uvoznika prerastu u neto izvoznike poljoprivrednih i poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Zatim, na osnovu toga, poboljšaju uslove života stanovništva koje živi u ruralnim oblastima, ubrzaju rast produktivnosti poljoprivrede, stabilizuju tržište poljoprivrednih proizvoda i utiču na kretanje cena istih. Pogotovo što je u tim periodima došlo do velikog porasta cena prehrambenih proizvoda. U zacrtanom modelu agrarne politike EU ovaj stav se vodio i idejom da se osigura fer životni standard poljoprivrednika, održava tržišna stabilnost i raspoloživost ponude poljoprivrednih proizvoda, uz održanje razumnih cena za potrošače. Tokom realizacije navedenih ciljeva, moralo se voditi računa o socijalnoj strukturi u poljoprivredi (porodična domaćinstva), regionalnim disparitetima i bliskim vezama izme|u poljoprivrede i drugih privrednih delatnosti u jednom ekonomskom sistemu nacionalnih država-članica.

Da bi se omogućilo ostvarivanje postavljenih ciljeva, članom 34 Sporazuma o konstituisanju EZ, propisano je osnivanje zajedničkih organizacija tržišta koje u zavisnosti od proizvoda, mogu biti u formi zajedničkih pravila o konkurenciji, u formi obavezne koordinacije nacionalnih tržišnih organizacija ili u formi evropske tržine organzacije. Od šest proizvoda, za koliko je na početku šezdesetih godina bila uspostavljena, danas zajednička organizacija tržišta obuhvata skoro sve poljoprivredne proizvode i grupe proizvoda.

U zajedničko tržište EU uključeni su sledeći proizvodi: banane, žitarice, cveće, hrana za stoku, voće i povrće, konzervirano voće i povrće, hmelj, masline i maslinovo ulje, lan, konoplja, jaja, svinjsko meso, mlečni proizvodi, pirinač, šećer, razne vrste semena, junetina i teletina, duvan, vino, jagnjeće meso i ostale vrste poljoprivrednih proizvoda. Time su postavljeni osnovni instrumenti zajedničkog tržišta poljoprivrednih proizvoda, koji sprečavaju prepreke u unutrašnjoj trgovini i održavaju zajedničku carinsku barijeru prema trećim zemljama.

Zajednička organizacija tržišta

Tri osnovna principa koja su definisana još 1962. godine, a na kojima se bazira zajednička agrarna politika, prepoznaju se kroz zajedničku organizaciju tržišta, i imaju sledeće karakterisitke:

1. jedinstveno tržište ima dva značenja:
a) primenu pravila na poljoprivredne proizvode o slobodnom protoku roba između zemalja članica, i
b) određivanje zajedničkih cena i pomoći, bez obzira gde je sedište ekonomskog subjekta.

Korektna primena ovog principa zahteva zajedničko regulisanje cena, isplaćivanje pomoći i pravila konkurencije, harmonizovane propise o zdravstvenom osiguranju i administrativnim procedurama, kao i zajedničku spoljnotrgovinsku politiku.

2. Prioritet unije se obezbeđuje aktivnostima na dva nivoa:
a) kroz davanje prioriteta poljoprivrednim proizvodima iz Unije u odnosu na uvozne proizvode i, b) kroz zaštitu unutrašnjeg tržišta od poremećaja izazvanih nekontrolisanim uvozom poljoprivrednih proizvoda sa niskim cenama, kao i o poremećaju na svetskom tržištu.

Osnovni cilj ovog stava je da zaštiti proizvodnju unutar Unije od ugrožavanja uvozom iz trećih zemalja. Za sprovođenje datog cilja kao mehanizmi zaštite koriste se posebne uvozne dažbine i izvozni povraćaji angažovanih sredstava. Ovi mehanizmi se ne primenjuju za sve osetljive proizvode, već samo za one sa najvišom stopom zaštite, dok se za ostale primenjuje standardni sistem carinskih dažbina. Ali, ovaj princip nikada nije primenjivan imperativno, što potvrđuje i nekoliko izuzetaka: Lome Konvencija, Opšti sistem preferencijala, koncesije mediteranskim zemljama i Sporazum o poljoprivredi Urugvajske runde GATT, koji je doveo do nestanka varijabilne posebne dažbine i snižavanja podsticaja izvoza po vrednosti i količini, čime se umanjuju prioriteti Unije u pogledu konkurentnosti na domaćem i svetskom tržištu.

3. Finansijska solidarnost: Troškovi koji proizilaze iz primene zajedničke agrarne politike moraju biti podeljeni među svim zemljama članicama, bez obzira na njihov nacionalni interes. S toga je još 1962. godine osnovan Evropski poljoprivredni garantni i usmeravajući fond EAGGF, koji se sastoji od Garantnog odseka i Odseka za usmeravanje. Garantni odsek od 2000. godine potpuno i ekskluzivno finansira troškove zajedničkih organizacija tržišta, odnosno mere koje imaju za cilj regulisanje poljoprivrednog tržišta unije, kao i povraćaj od izvoza u treće zemlje. Zavisno od proizvoda, mogu biti u formi interventnih cena, podrške proizvodnji, kompenzacione pomoći za smanjenje proizvodnje ili u vidu pomoći za skladištenje. Osim toga, ovaj odsek finansira i zaštitu bilja i životinja, propagiranje zajedničke agrarne politike i druge aktivnosti, kao što su neki vidovi podrške ruralnom razvoju. S druge, pak, strane, Odsek za usmeravanje omogućuje kontinuirano finansiranje zajedničkih i nacionalnih mera ruralnog razvoja na osnovu Zajedničke inicijative za ruralni razvoj. Savet je 1992. godine odlučio da sva izdvajanja za poljoprivredu budu obuhvaćena Fondom, osimagrarna-politika-eu izdvajanja za ribarstvo, kao i za naknadu zemljama članicama za smanjenje cene lagerovanja poljoprivrednih proizvoda. Namera je bila da se time ograniče izdvajanja za poljoprivredu, na udeo u ukupnom budžetu.

Zajednička agrarna politika EU (CAP) nastala je prvenstveno iz težnje da se zajednici obezbedi sigurnost u hrani, sa kontrolisanim cenama i kvalitetom. Na toj osnovi, zajednica je u dugom periodu vremena, kroz zaštitne cene, pružala snažnu finansijsku podršku proizvodnji osnovnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.

S druge pak, strane, i pored početnih inicijalnih uspeha, postojali su i određeni nedostaci koji prate ovako dinamičan razvoj. Naime, nedostaci zajedničke agrarne politike ispoljavali su se u prevelikim tržnim viškovima koji su dvostruko opterećivali budžet, negativan uticaj na zemljište, vodu, vazduh, bezbednost i kvalitet hrane, disproporcija između učešća poljoprivrede i poljoprivrednog stanovništva u ukupnom, i primanja iz EU budžeta. Zatim, negativna tendencija se ispoljavala kroz znatno više cene u EU u odnosu na svet, neispunjavanje jednog od osnovnih ciljeva CAP-a, razvoj ruralnih oblasti, negativan uticaj na svetske tokove trgovine poljoprivrednim proizvodima i sl. Zbog toga je EU bila primorana da izvrši značajan broj reformi, kako bi principi Zajedničke agrarne politike opstali.

Menšoltov plan i reforme osamdesetih godina

U svom 50-godišnjem razvoju CAP je imao nekoliko zna~ajnih reformskih zahvata. Tako je 1957. uspostavljena zajednička agrarna politika, 1968. Menšoltov plan, 1992. Mekšerijeve reforme, 1999. Agenda 2000 i na kraju reforma CAP-a 2003. godine, pa na dalje…

Do prvog pokušaja reforme CAP-a došlo je samo deset godina nakon njenog uspostavljanja. Naime, 1968. godine, Komisija je objavila “Memorandum o reformi CAP-a, poznat kao “Menšoltov plan” (prema Siko Menšoltu, tadašnjem potpresedniku Komisije, odgovornom za sprovođenje zajedničke agrarne politike). Činile su ga tri strukturne direktive: 72/159 Direktiva o modernizaciji, 72/160 Direktiva o penzionisanju i 72/161 Socio-ekonomska direktiva.

Tokom 1972. godine u CAP-u su uvedene strukturne mere, u cilju da se modernizuje oblast poljoprivrede. Međutim, pored kontinuiranih strukturnih izmena tokom naredne decenije, osnovni problem je i dalje ostao nerešen. Naime, odnos ponude i tražnje na tržištu poljoprivrednih proizvoda i dalje nije bio izbalansiran. Zbog toga je došlo do neprekidnog rasta robnih viškova. Zato je komisija 1983. godine utvrdila radikalnu reformu koja je bila predstavljena dve godine kasnije kao “Zeleni papir” pod naslovom “Perspektive zajedničke agrarne politike”. Taj koncept, iznet preko zelenog papira, imao je za cilj da izjednači ponudu i tražnju, da uvede nove načine redukovanja proizvodnje u najugroženijim sektorima i da analizira alternativna rešenja za budućnost CAP. Evropski savet je 1988. godine prihvatio paket reformskih mera, uključujuži “vodič poljoprivrednih troškova”, koji je ograničio procenat izdvajanja za poljoprivredu od ukupnog budžeta zajednice.

Mekšerijeva reforma

Komisija EU je 1991. godine sa Rej Mekšerijem kao Komesarom za poljoprivredu, iznela dva predloga za diskusiju o razvoju i reformi CAP-a. Predlozi su bili osnova za politički dogovor o reformi CAP-a, koji je Savet usvojio 21. maja 1999. godine. Upravo je navedena reforma označila prekretnicu u razvoju zajedničke agrarne politike, time što je predviđeno snižavanje cena poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda kako bi se omogućila njihova konkurentnost na unutrašnjem i svetskom tržištu, dok su farmerima sniženi prihodi kompenzovani direktnim plaćanjima. Osim toga, značaj ove reforme ogleda se u uvo|enju dodatne mere za uređenje tržišta, kao i za zaštitu okoline. Mekšerijevom reformom su smanjene garantovane cene (žitarice 29%, junetina 15%), zatim su uvedena direktna pla}anja farmerima, uveden je sistem ograničavanja proizvodnje (određeni deo poseda mora ostati neobrađen) i na kraju, uvedene su zaštitne mere u cilju zaštite životne sredine (enviroment polution).

Reforma iz 1992. godine ocenjena je kao uspešna, s obzirom da je proizvela značajne pozitivne efekte na poljoprivredu Unije. Međutim, međunarodni društveno-ekonomski uslovi u narednim godinama su kao rezultat Urugvajske runde pregovora u okviru GATT-a, iziskivali dalje reformisanje i pojednostavljenje CAP-a. Agenda 2000. bila je prvi korak u ovom pravcu.

CAP i Svetska trgovinska organizacija

Kao najveći svetski uvoznik i drugi najveći izvoznik poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, EU poseban zna~aj pridaje međunarodnim pravilima kojima se reguliše promet ovih proizvoda. S toga je EU kao član Svetske trgovinske organizacije od njenog osnivanja 1994. godine, prihvatila paket GATT 1994. godine. I pored ostalih sporazuma i Sporazum o poljoprivredi i sporazum o sanitarnim i fito-sanitarnim merama. U okviru Urugvajske runde GATT, u oblasti prometa poljoprivrednim proizvodima, regulisane su tri grupe pitanja: pristup tržištu, odnosno carinske koncesije, interna podrška (subvencije) proizvodnje i izvozne subvenicje.

U pogledu pristupa tržištu, zemlje potpisnice su se obavezale da sprovedu tarifiranje, odnosno transformaciju necarinskih mera zaštite u carine, izračunavanjem procentualne razlike između domaćih i svetskih cena poljoprivrednih proizvoda u određenom periodu. Tako dobijene carinske stope u koje se uračunavaju postojeće i posebne dažbine na uvoz poljoprivrednih proizvoda, trebalo je smanjiti za 36% (za razvijene zemlje) u odnosu na referentni period 1988-1990., i to u šestogodišnjem periodu 1995-2000. godine, pri čemu je minimalno sniženje za svaki proizvod iznosilo 10 odsto.

GATT je predvideo da se i za direktne subvencije poljoprivrednim proizvođačima (tzv. “mere iz ćilibarske kutije”), kao i u slučaju uvoznih dažbina, prethodno, primenom specifičnog mehanizma (AMS) sprovede izračunavanje ukupnih mera direktne finansijske podrške. Na ovako dobijene vrednosti, razvijene zemlje trebalo je da smanje finansijsku podršku svojim poljoprivrednim proizvođačima za 20 procenata, u odnosu na referentni period 1988-1990., kao i carinske stope (1995-2000). Od obaveze smanjenja isključene su mere koje minimalno utiču na trgovinu, kao što su opšte usluge vlade u domenu istraživanja, kontrole bolesti, bezbednosti u hrani, infrastrukturne delatnosti i sl.

Takođe, EU je ovim sporazumom preuzela obavezu snižavanja svojih subvencija u predviđenom periodu od šest godina. U to su uključene i izvozne subvencije i to za 36% u pogledu vrednosti i za 21% u pogledu količina subvencionisanog izvoza (u odnosu na referentnni period). U oktobru 1999. godine, ministri poljoprivrede zemalja članica EU, sporazumeli su se o zajedničkom stavu povodom predstojeće “Milenijumske runde” pregovora u okviru STO, koja je počela u martu 2000. godine, a predviđeno je da traje tri godine, odnosno do 2003.

Doha runda

Novembra meseca 2001. godine započeta je nova runda pregovora u gradu Doha (Katar), pod okriljem Svetske trgovinske organizacije. Ovi pregovori su kulminaciju doživeli na nastavku pregovora u Kankunu (Meksiko). Prvog avgusta 2004. godine 147 zemalja članica STO konačno je postiglo dogovor koji je imao nekoliko osnovnih ciljeva, kao što su otvaranje tržišta za poljoprivredne proizvode, sa posebnim tretmanom za zemlje u razvoju.

Agenda 2000.

U julu mesecu 1997. godine Komisija je predložila reformu CAP-a u okviru plana Agenda 2000. Ovaj plan je predstavljao projekciju razvoja poljoprivrede EU u periodu 2000-2006. godine, uzimajući u obzir očekivano proširivanje zajednice. Pregovori i sporazum o reformi zajedničke agrarne politike zaključeni su na Berlinskom Evropskom Savetu u martu iste godine. Ovim planom se produbljuje i proširuje reforma iz 1992. godine kroz zamenu sistema podrške poljoprivredi, preko zaštitnih cena sistemom direktnih plaćanja farmerima. Ovaj sistem se pokazao kao uspešan, s obzirom da je uspeo da smanji viškove proizvodnje i kontroliše izdvajanja za podršku proizvodnji, bez ugrožavanja planiranog prosečnog rasta prihoda farmera od 4,5% godišnje. Kao drugi faktor nove agrarne politike predvi|ena je sna`na podrška ruralnom razvoju, a to obuhvata razvoj marginalizovanih poljoprivrednih područja (kao što su bivše kolonije na malim ostrvima), obuka mladih farmera i sl. Agenda 2000 je dovela do daljeg smanjenja cena (žitarice 15%, junetina 20%…), a to se kompenzira povećavanjem direktnih plaćanja farmerima. Osim toga, Agenda 2000 je utvrdila aktivnosti u pravcu jačanja konkurentnosti poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda poreklom iz Unije, na unutrašnjem i svetskom tržištu, pronalaženja alternativnih zaposlenja i izvora prihoda za farmere, integrisanja ekoloških i strukturalnih aspekata u CAP, unapre|enja kvaliteta i sigurnosti hrane i u pravcu pojednostavljenja agrarne regulative, kako bi se sistem propisa učinio transparentnim i pristupačnim.

Interes EU je da se pove}a pa`nja o netrgovinskim aspektima poljoprivrede, jer poljoprivreda ima multifunkcionalnu ulogu, odnosno, osim proizvodnje hrane ima uticaj i na očuvanje okoline, kvalitet i sigurnost hrane, zaštitu životinja itd. Dalje, ocenjeno je da je potrebno da se u najvećoj mogućoj meri olakša pristup tržištima, odnosno da se ukinu ili snize carinske barijere, kao i da se proširi status posebnog tretmana za zemlje u razvoju, imajući u vidu veoma veliki značaj poljoprivrede u ovim zemljama.

Agendom 2000 predviđeno je da izdvajanja za poljoprivredu u periodu 2000-2006. godine iznose prosečno oko 40,5 milijardi evra godišnje, od čega je za ruralni razvoj predviđeno 4 milijarde evra na godišnjem nivou, ali sa tendencijom da se ta izdvajanja postepeno smanjuju.

Nedavno je Franc Fišler, komesar za poljoprivredu predstavio Komisiji svoj radikalni plan finansiranja agrarne politike EU, kojim je od 2004. godine, planirano smanjivanje direktnih subvencija farmerima, za tri odsto godišnje. Na taj način bi do 2010. godine smanjivanje iznosilo 20%, a ušteđeni novac, prema planu Fišlera, bio bi usmeren u ruralni razvoj. Drugi važan cilj reforme je smanjenje garantovanih cena određenih poljoprivrednih proizvoda, čime bi se omogućilo osetno smanjivanje cena žitarica što bi EU obezbedilo odlične pozicije u predstojećim pregovorima o poljoprivredi u okviru Svetske trgovinske organizacije. Uslov za dobijanje subvencija bila bi obaveza da se unapređuje zaštita životne sredine, zaštita životinja i podizanje kvaliteta proizvedene hrane.

Najveći protivnici ovako radikalne reforme su Francuska, Španija i Grčka, s obzirom da su te tri države najveći korisnici budžeta Unije za poljoprivredu. Španija je prema podacima za 2000. godinu dabila 2,51 milijardu evra, Francuska 2,32 milijarde, a Grčka 1,98 milijardi evra. Francuska se, pri tome, poziva na sporazum Agenda 2000, upozoravajući da bi predložena dinamika smanjivanja od tri odsto godišnje ugrozila egzistenciju najmanje 200 hiljada francuskih farmera. Protivnici ove reforme kao argument ističu da je predsednik SAD Džordž Buš obećao američkim farmerima dodatne subvencije u godišnjem iznosu od 6,4 milijarde dolara, što bi smanjilo konkurentnost evropskih proizvođača na svetskom tržištu.

S druge, pak, strane, Fišlerovu reformu sna`no podr`ava Nemačka koja za sprovođenje zajedničke agrarne politike najviše izdvaja (4,33 milijarde evra), a slede je Velika Britanija (2,29 milijardi evra), Holandija (1,12 milijardi evra). Vlada Nemačke, čak smatra da predloženi reformski paket nije dovoljno radikalan i da će, njegovom primenom, izdvajanja za poljoprivredu u zajedničkom budžetu biti manja samo za oko 200 miliona evra.

Reforma 2003.

U junu 2003. godine ministri EU usvojili su dugoro~nu fundamentalnu reformu CAPa koja će u potpunosti promeniti način podrške EU agrarnom sektoru. Reformom CAPa 2003. došlo je do: uspostavljanja CMO (Common Market Organization), postignut je cilj da se postane neto izvoznik, uspostavljeno je direktno plaćanje po hektaru, krenulo se sa postupnim ukidanjem podrške tržištu, uspostavljeno je plaćanje za ruralni razvoj i očuvanje okoline, zaživela su plaćanja odvojena od proizvodnje. Direktnom podrškom tržištu, pre svega, je napušteno mešanje u proizvodne odluke (šta proizvoditi), data je podrška tržištima kroz interventnu kupovinu, uvedene su premije za biljke namenjene smanjenju korišćenja energije, donesena je odluka da se vremenom potpuno napuste izvozne subvencije i donesene su kvote za šećer, mleko, duvan i izoglukozu.

Reforma CAP-a 2003. donela je evropskim farmerima slobodu da proizvode ono što tržište traži. U budućem periodu većina subvencija će se isplaćivati nezavisno od veličine proizvodnje. Da bi se izbeglo napuštanje, zemlje članice mogu da izaberu zadržavanje ograničene veze između proizvodnje i subvencija, pod dobro definisanim uslovima. Jaka veza između proizvodnje i subvencija učiniće evropske farmere više konkurentnim i tržišno orijentisanim, i na taj način stvorili veću stabilnost zarada. Više novca EU će uputiti farmerima radi poboljšanja životne sredine i kvaliteta života, putem smanjenja direktnih plaćanja, implementirajući tako novi finansijski mehanizam.

Kao i ranije, reforma 2003. godine motivisana je pregovorima unutar Svetske trgovinske organizacije i proširenjem Evropske unije. Pored nekih starih, ključnih promena, u ovu reformu uključeno je i pitanje zadovoljenja potrošača, kvaliteta hrane, blagostanja života, kao i brige o životnoj sredini.

Nastavak reformi u 2004. godini i dalje

Početkom 2004. godine u ovu reformu je uključeno i proširenje EU koje se dogodilo u maju iste godine. Unija se tada povećala za 10 članica i tada je broj poljoprivrednika porastao za 70%. I pre proširenja, dosta je učinjeno kako bi se poljoprivrednici pripremili za novi život unutar EU. Naime, učinjeni su veliki pomaci u modernizaciji farmi, načinu proizvodnje i tržišne strukture. Specijalni trogodišnji post-period, obezbedio je farmerima 5,8 milijardi evra za pomoć u proizvodnji nerazvijenih kultura, zaštiti životne sredine, pošumljavanju, povećanju standarda u oblasti higijene i poboljšanja standarda života.

Takođe se u 2004. godini uredila reforma „mediteranskih“ kultura kao što su pamuk, duvan i šećer. Ostvareno je poboljšanje proizvodnje maslina, maslinovog ulja i hmelja. Predložena je i radikalna reforma proizvodnje šećera u okviru zajedničkih organizovanih tržišta. Ova reforma se ogleda u restruktuiranju ovog sektora i u plaćanju odvojenom od proizvodnje, a to je jedna od glavnih karakterisitka reforme iz 2003. godine.

Reforme CAP-a morale su biti adaptirane da bi ih prihvatile nove članice koje su od 01. maja 2004. godine u EU. Reforme su usmerene ka prilago|avanju aneksa u Aktu o pristupanju i adaptaciji svih propisa i regulativa vezanih za CAP, radi lakšeg pristupanja i sprovođenja reformi u zemljama novim članicama EU. Jedna od važnih aktivnosti vezanih za CAP, koja se dogodila oktobra 2005. godine, a prihvaćena od strane komisije, je plan za pojednostavljenje i lakše razumevanje daljih reformi CAP-a. Suština tih aktivnosti je da se u 2006. godini i dalje, doprinese razvoju Akcionog plana kojim će se lakše realizovati zamišljeni ciljevi. U tom kontekstu, zemlje Zapadnog Balkana, imaće itekako interesa da se u novom regionalnom povezivanju, preko sporazuma CEFTA, uključe u savremene procese poslovanja, pogotovo na projektima koji poljoprivrednu delatnost stavljaju u prvi plan.

Prof. dr Božidar Mihajlović

Ocena: 5,00 od 1 glasova 1 vote, average: 5,00 out of 51 vote, average: 5,00 out of 51 vote, average: 5,00 out of 51 vote, average: 5,00 out of 51 vote, average: 5,00 out of 5

Komentari su zatroveni.