ponedeljak, 10. oktobar. 2011. 22:10

krastavacKrastavac je u našim krajevima poznat kao povrće još iz starog Rima. Gajili su ga i drugi stari narodi: Grci, Egipćani, Kinezi, Indusi…

Po nekim autorima krastavac potiče iz Afrike, po drugima iz Istočne Indije, ali nije isključeno da je bio prisutan u spontanoj flori na oba kontinenta. U Indiji se krastavac koristi preko 3000 godina, a u Kini se pominje 100 godina pre nove ere. Američki Indijanci su takođe gajili krastavac pre dolaska Španskih osvajača.

U evropskim zemljama krastavac su širili Rimljani. U Francuskoj se koristi od devetog, a u Engleskoj od šesnaestog veka. U jugoslovenskim jezicima postoji mnogo naziva za krastavac , npr. krastavica, kumara, murka, ugarka. To je omiljena hrana mnogih slovenskih naroda, a posebno u bivšem SSSR-u, gde se krastavac troši svakodnevno i gaji na velikim površinama. 

Osobine biljke

Krastavac je jednogodišnja zeljasta, lozasta biljka sa krupnim lišćem na dugim drškama. Vreža je dugačka, najčešće 1,5-2 metra, ali ima i sorti sa kratkom stabljikom, kako za gajenje u malim baštama, na terasama ili industrijsku, jednofaznu berbu kornišona mašinama. Kao i kod većine drugih vrsta iz porodice tikava, na stablu, na svakom kolencu pored lista, može da izraste grana, vitica, cvet pa i adventivni koren. Krastavac se gaji zbog plodova koji se koriste u ishrani ljudi.

Cvetovi su jednopolni, muški ili ženski, sa žutim kruničnim listićima, kojih ima pet, a koji su srasli, kao i prašnici u muškim cvetovima (mada je jedan od njih najčešće slobodan).

Ženski cvet krastavca se prepoznaje po plodniku, čija veličina i oblik zavise od tipa sorte, što znači da je kod sorti sa krupnim i dugim plodovima i plodnik krupan, nekada dugačak i 4-5 cm.

U zavisnosti od toga kojih cvetova ima na biljci krastavaca, postoje i različiti tipovi sorti, linija i hibrida. Tako se najrašireniji tip krastavaca na čijim biljkama ima i muških i ženskih cvetova naziva monoecius. Hibridi sa ženskim cvetovima na biljkama pripadaju takozvanom ginoecius, muški sterilnom tipu ispoljavanja pola. Dobijaju se ukrštanjem ginoecius (ženskih) linija sa monoecius sortama. U istraživanjima, u genetici i oplemenjivanju krastavca, javljaju se i biljke samo sa muškim cvetovima, a takav tip biljaka stručno se naziva androecijski i nema praktične primene jer je ženski sterilan, pa prema tome i ne donosi plod.

Inače, cela biljka krastavca je obrasla sitnim belim ili prozirnim bodljama, kojih najčešće ima i na plodovima. Neke sorte i hibridi imaju glatke plodove, bez bradavica i bodlji. Bodlje na plodovima mogu biti bele ili crne, ali se češće javljaju crne. 

Uslovi uspevanja

Temperatura

Krastavac je biljka tropskog porekla i najbolje uspeva pri temperaturnim uslovima od 18-32ºC s tim što je optimalna temperatura 25ºC.

Optimalna temperatura za klijanje semena je 25 do 35ºC. Seje se na otvorenom polju tek kada se zemljište zagreje na 17 do 18ºC, dakle krajem aprila ili početkom maja.

Krastavac je osetljiv na mrazeve. Životna aktivnost u biljci prestaje na 5ºC.

Kada se proizvodi rasad, dnevna temperatura u leji treba da bude 22 do 28ºC, a noći 20 do 22ºC, minimalna 18ºC.

U plastenicima i staklenicima, u vreme formiranja plodova, temperaturu treba podesiti tako da preko dana treba da bude 20 do 30ºC, a noću 17 do 21ºC.

Krastavac prestaje da raste pri dnevnim temperaturama od 12ºC, a noćnim od 8ºC, kao i pri visokim temperaturama dnevnim od 32 do35ºC, a noćnim 23ºC. Odavde se sagledava izvanredan značaj u pravilnom provetravanju plastenika i staklenika tokom letnjih meseci u našim uslovima.

Za normalnu oplodnju minimalne temperature su 14 do 16ºC. Cvetovi se ne otvaraju na temperaturama nižim od 12ºC jer biljka prestaje da raste. Zametci otpadaju na 10-14ºC.

U vreme plodonošenja potrebno je održavanje optimalnih temperatura, sa razlikom između dnevnih i noćnih od 5ºC.

Zemljište

Krastavac najbolje uspeva na dubokim, humusnim, strukturnim, plodnim i toplim zemljištima slabo kisele do neutralne reakcije (optimalna pH 5,8-6,8).

Zemljišta bogata organskim materijama su pogodna za rast krastavca. Tip zemljišta nije od bitnog značaja, ukoliko postoji mogućnost obilnog đubrenja zgorelim stajnjakom. U toplim i peskovitim zemljištima koren krastavca izuzetno može da poraste 1-1,5m u dubinu, inače je u plitkom površinskom sloju. Teška i zbijena zemljišta, visoka podzemna voda i čisti peskovi nisu dobri za gajenje krastavca, jer on na njima sporo raste i ne donosi dobre prinose. Kako danas postoje moćni sistemi agromelioracija, ako se poznaju “zahtevi”, nema toliko lošeg zamljišta koje radom čoveka ne može da se popravi i prilagodi potrebama biljaka. Tip zemljišta i česta navodnjavanja iziskuju potrebu većeg ili manjeg broja prihranjivanja. Naime, krastavac troši malo hranjivih materija ali se često navodnjava, čime se hrana ispira u dublje slojeve, ispod dohvata njegovog plitkog korenovog sistema.

Dakle, aeracija i drenaža zemljišta treba da omoguće što bolje ukorenjavanje biljke. Na težim, glinovitijim zemljištima, krastavac u početku sporo raste a na peskovitim, lakim ima brz start a onda usporava.

U plodoredu, krastavac treba gajiti na istoj parceli tek posle 4 godine. Dobri predusevi su strna žita i mahunarke.

Krastavac – đubrenje

Krastavac reaguje visokim prinosima na obilna đubrenja organskim đubrivima kao što je stajnjak. Ako se gaji na otvorenom polju, na zemlji, đubri je sa 30 do 40 t/ha, na žičanim konstrukcijama 50 do 70 t/ha i u zaštićenom prostoru 100-150t/ha goveđeg stajnjaka.

Zivinskog ili ovčjeg stajnjaka treba mnogo manje- 1/3 ili1/2 navedenih normi.

Način gajenja krastavca i prirodna plodnost zemljišta diktiraju potrebne količine hraniva po hektaru.uzgoj krastavaca

Običan, njivski način gajenja, kada se planiraju prinosi od 30 do 40 t/ha ploda, zahteva obezbeđenje 60 do 80 kg/ha čistog azota, 45 do 60 kg fosfora, 120 do160 kg kalijuma, 60 do 80 kg kalcijuma i 12 do 20 kg magnezijuma. Postoji magnezijimovo đubrivo magnezomon, ili magnezijum amonijum nitrat. Ovaj elemenat je deficitaran na peskovitim zemljištima sa niskim pH vrednostima.

Proizvodnja krastavaca u špalirima na otvorenom polju mora da se obezbedi sa većom količinom hranjiva, jer su i prinosi skoro duplo veći: 50-70 t/ha. Za ovakav prinos potrebno je od 100 do 140 kg azota, 75 do 105 kg fosfora, 200 do 280 kg kalijuma, 100 do 140 kg kalcijuma i 25 do 35 kg magnezijuma po hektaru. Najobilnije đubrenje je potrebno u staklenicima i plastenicima. Ovde se postižu prinosi od 100 do 150 t/ha ploda, te stoga mora da se obezbedi po 200 do 300 kg azota i kalcijuma, 150 do 230 kg fosfora, 400 do 600 kg kalijuma i 50- do 75 kg magnezijuma po hektaru.

Uz obilno đubrenje stajnjakom krastavac dakle treba đubriti mineralnim đubrivima sa naglašenim sadržajem kalijuma, kao što su đubriva NPK 10:20:30 npr. Uz to ukoliko su zemljišta siromašna kalcijumom i magnezijumom, treba nabaviti i ovakva đubriva. Dve trećine mineralnih đubriva treba da se unesu zajedno sa stajnjakom, pre jesenjeg oranja, a jedna trećina sa pripremom za setvu i u prihranjivanju.

Prihranjivanje krastavca se obavlja na svake 2 nedelje posle prve berbe, a pošto se bere obično 2 meseca ili 8 nedelja, to znači da je potrebno 4 prihranjivanja. Prvo i treće prihranjivanje se obavljaju sa po 40 kg čistih hranjiva azota i kalijuma, a drugo i četvto samo sa po 40 kg azota po hektaru.

Magnezijum se dodaje u svim prihranjivanjima, 5-10 kg/ha ukoliko je deficitaran. To se vidi i po simptomima na biljci: požutelost rubova na lišću, ređe i između sprovodnih sudova.

Tokom vegetacije u kombinaciji sa sredstvima za zaštitu od bolesti i štetočina, krastavac može da se prihranjuje i vuksalom ( 1,7 l/ha), ili nekim drugim folijarnim đubrivom.

Najobilnije se đubri “krastavac na slami”, i to u plastenicima.

Svetlost

U pogledu svetlosti, krastavci nisu tako osetljivi. Ponekad, gaje se kao međuusev sa kukuruzom, u uslovima više difuzne nego direktne svetlosti.

Optimalna osvetljenost pri temperaturi od oko 20ºC je 15 hiljada luksa. Minimalna količina svetlosti je od 6.000 do 10.000 luksa. To znači da se u našoj zemlji svetlost ne postavlja kao ograničavajuči faktor krastavaca tokom cele godine.

Voda

Krastavac ima slabo razvijen korenov sistem koji se prostire uglavnom u plitkom površinskom sloju. Od tuda i velika osetljivost na sušu i narodna izreka “izgoreo kao krastavac”. Navodnjavanjem ili mulčiranjem površinskog sloja treba obezbediti neprekidnu vlažnost, kako bi biljke brzo rasle. Temperatura vode za navodnjavanje krastavca treba da bude oko 20ºC, a optimalna vlažnost zemljišta oko 85 do 95 maksimalnog vodnog kapaciteta. Optimalna relativna vlažnost vazduha iznosi 90 %.

Voda ne sme da bude zagađena organskim kiselinama, bazama i solima.

Zalivanjem kap po kap sistemom u staklenicima biljkama se daje po 1 l vode na dan dok ne odrastu do prve žice, a posle toga po 2 l.

Pored ovoga primenjuje se i navodnjavanje brazdama. Tom prilikom voda se zagreva jer teče po toplom zemljištu, što deli je stimulativno na porast biljaka. Troši se 25 do 30 l vode po metru kvadratnom. Navodnjavanje treba da se obavlja uveče. Orošavanje ili veštačka kiša mogu da izazovu širenje bolesti pa se ne preporučuju. Ako ne postoji drugo rešenje, ovakva navodnjavanja treba izvoditi kasno poslepodne ili tokom noći, a pre toga biljke isprskati protiv gljivičnih bolesti i bakteriozne plamenjače. Mikal ili Alijet su najefikasniji. Posle navodnjavanja prskanje ponoviti. Prska se “kad spadne rosa”. Dobar je i Kvadris. 

Krastavac na otvorenom polju

Setva krastavca na otvorenom polju počinje kada se zemlja u površinskom sloju zagreje na oko 17-18°C, a to je u ravničarskim krajevima naše zemlje krajem aprila ili početkom maja. Naravno može se sejati i kasnije. Poslednji rok setve krastavaca kornišona je 20. juli i on je značajan za postrne useve.

Krastavac se gaji tamo gde postoji sistem za navodnjavanje. Setva na otvorenom polju može biti različita – direktna i rasađivanje. Međuredna rastojanja i broj biljaka po jedinici površine zavise od bujnosti sorte ili hibrida. Kornišoni se seju gušće od salatara, obično 100 x 15 cm ili u gajenje krastavcadvorede trake, sa rastojanjem od 25 – 39 cm između redova u trakama ili 120 cm između traka, s tim što se u redu ostavljaju biljke na oko 15 – 20 cm. Seme krastavca se seje plitko, 1-2 cm dubine, ali može i na 3 cm. Postrne setve daju nešto slabiju bujnost useva od prolećnih i tada može da se seje i nešto gušće. Kilogram semena krastavca sadrži od 30-40.000 semenki. Po hektaru se troši 1-2 kg, što zavisi od načina setve ili gajenja. U optimalnim uslovima vlage i toplote niče za 6-8 dana.

Ako se proizvodi iz rasada onda se setva obavlja u saksijama ili tresetnim kockama prečnika 4-5 cm. Vreme setve se podešava prema terminu sadnje tako da starost rasada bude 15 – 20 dana.

Optimalna starost rasada krastavca treba da obezbedi formiranje trećeg lista u vreme rasađivanja. U povoljnim uslovima dovoljno je i 12-15 dana posle setve. Star rasad se teže prima, ima izduženo stablo i ne stoji uspravno. Korenov sistem se razvija u skučenom prostoru, biljka sporo napreduje i redukuje potencijal za prinos. 

Krastavci kornišoni

Sorte ili hibridi krastavca namenjeni za kišeljenje celih plodova nazivaju se kornišoni, bez obzira da li će se kiseliti u domaćinstvu ili u prehrambenoj industriji.

Postoje dva osnovna tipa sorti: bradavičasti ili američki i glatki ili holandski.

U našoj zemlji su poznatiji bradavičasti ili američki jer se dugo godina gajila sorta pariski kornišon koji je u tom tipu. Kasnije su se proširili i hibridi glatkog tipa ploda, najpre Parifin, onda Levina, pa Kapir i Olimpija, kao i prvi domaći hibrid kornišona Nais.

Kornišoni se gaje na zemlji, u špaliru, na otvorenom polju, u plastenicima i staklenicima. U nošoj zemlji dominira proizvodnja na otvorenom polju, na zemlji, mada ima i špalirskog načina gajenja. Konstrukcija za špalire mora da bude dovoljno čvrsta kako bi izdržala teret biljne mase i naleta vetrova. Visina špalira treba da bude 1.8 – 2 m. Ako se gaji jedan red onda razmak između konstrukcije treba da bude 1.5 m, sa rastojanjem između biljaka od oko 30 cm. Špaliri sa dva reda biljaka uz jedan naslon podižu se na rastojanju od 2 m. Rastojanje između redova je 60 cm (140+60) x 30 cm.

Konstrukcija se sastoji od metalnih ili drvenih stubova pobodenih u zemlju na svakih 3-3.5 m i tri vodoravne žice od kojih je donja na visini od 20-25 cm iznad površine, sledeća po sredini, a treća po vrhu stubova. Na svakih 30 cm po visini zatežu se kanapi koji se za ivične žice vezuju, a oko srednje omotavaju. Oko njih će se kasnije upredati biljke krastavca i na taj način se formira špalir. Špalir pruža više mogućnosti za pravilno formiranje plodova, lakšu berbu, zaštitu od bolesti i korova, što čini prinose dvostruko većim u odnosu na useve odgajene na zemlji (50 – 70 tona/ha). Ako se želi špalir sa dvoredom konstrukcijom (140+60) x 30 cm onda se oni grade u obliku šatora ili velikog slova A. Ovaj sistem se primenjuje kod masovnog gajenja kornišona na većim površinama. 

Kad se beru kornišoni?

Mada postoji kombajn za berbu kornišona u našoj zemlji se oni uglavnom beru ručno, 10-15 puta u sezoni u povoljnim godinama. Već posle nekoliko dana od oplodnje, kad dostignu dužinu od 5 – 10 cm, počinje berba kornišona. Postoje standardne kategorije ili klase koje se formiraju na osnovu dužine i debljine ploda.

I klasa:             dužina 3-6 cm,

                           prečnik oko 2 cm

II klasa:            dužina 6-9 cm,

                           prečnik oko 3 cm

III klasa:          dužina 9-12 cm,

                           prečnik oko 4 cm

IV klasa:          dužina 12-15 cm,

                           prečnik oko 4,5 cm

Ovu poslednju, četvrtu klasu, fabrike teško primaju ili je vrlo jeftina, tako da se ne isplati prodaja. Zbog toga se često svi krastavci krupnoće iznad III klase proglašavaju za vanklasne.

Naravno najvišu cenu ima prva klasa ali se s njom ostvaruju i najniži prinosi po jedinici površine.

Iako se klase pogađaju prvenstveno po dužini, i tako dogovaraju između proizvođača i industrije za preradu, u fabrikama kalibratori formiraju frakcije po debljini, što dovodi do nesporazuma kada se vraćaju kratki i debeli plodovi. Takav je slučaj sa hibridom Koravo.

Krastavci kornišoni se na većim parcelama beru svakodnevno, deo po deo, tako da, kada se dođe na jedan kraj, sutradan se opet počinje sa onog mesta odakle je berba počela pre tri-četiri dana. Izuzetno, ako nastupi vrlo hladno i kišovioto vreme, berba se obustavlja, jer krastavac ne raste i ne donosi nove plodove.

U kilogramu kornišona prve klase ima 80-100 plodova, druge 25-80, treće 12-25 i četvrte 7-10 plodova. Na osnovu cene pojedinih klasa proizvođač treba da se odluči kada će brati obzirom na prinos i zaradu. 

Šta je to partenokarpija?

Osobina krastavca da razvije plod bez oplodnje, da on raste kao list, vitica ili grana iako polen nije dospeo na žig tučka. Ovakve sorte i hibridi postoje kod svih tipova kornišona, salatara i stakleničkih krastavaca. Značajni su za rejone gde nema dovoljne aktivnosti insekata u proleće, npr. u Nemačkoj i Holandiji, jer je vreme najčešće oblačno, kišovito i hladno. Takođe, značajni su i za gajenja krastavaca van klimatske sezone – preko jeseni, zime i ranog proleća, u staklenicima. Za ovakve hibride nije dobro ako ih posete insekti i oplode. Zbog toga njihovo seme daje 100% ženskih biljaka, dakle biljke koje formiraju samo ženske cvetove. One treba da se gaje u stakleniku, plasteniku, ili na otvorenom polju u prostornoj izolaciji, da ne bi insekti preneli polen sa drugih sorti na partenokarpne. Ako se to ipak desi javljaju se deformisani, trbušasti, krivi plodovi, koji imaju semena u delu ploda koji je proširen. Deo ploda koji nije zadebljao je sterilan, raste drugom brzinom, ostaje šupalj, te je otuda smanjena upotrebna vrednost. Dakle, partenokarpni krastavci su besemeni, ali se njihovo seme dobija normalnom oplodnjom sa određenim ocem. 

Zbog čega su krastavci gorki?

Nisu svi krastavci gorki u istim uslovima gajenja. A i oni koji su, mogu biti manje ili više gorki. Gorčina je uslovljena prisustvom alkaloida kukurbitacina A, B i C. Neke sorte i hibridi ga nasledno ne sadrže i ne mogu da budu gorke ni u nepovoljnim uslovima za razvoj. Sorte i hibridi koji mogu da ispolje gorčinu čine to pri nepovoljnim uslovima, u slučaju suše i visokih temperatura ili previše vlage i niskih temperatura, kada se aktivira dejstvo gena A, B i C. Što su uslovi nepovoljniji, ovakvi krastavci su gorči. Takav je slučaj sa prvim domaćim hibridima Lipar i Slavija, kao i kornišonom Nais. Za salatare je to pogubno jer su neupotrebljivi za jelo, dok kod kornišona prisustvo gorčine nije presudno jer se ona gubi sa kišeljenjem plodova. Ako se gorki plodovi potope u vodu 10-12 sati gorčina se gubi. Kod gorkih sorti čitava biljka je gorka i može se ispitati u fazi kotiledona, posle nicanja.krastavci

Još se može naći podatak da su krastavci gorki zbog sadržaja glukozida kolocantina. Geni koji kontrolišu gorčinu su dominantni (Bt Bt), tako da su hibridi između gorkih i slatkih sorti – gorki (Bt bt).

Treba znati da je krajnji cilj života biljke proizvodnja semena i obezbeđenje potomstva. Ukoliko su uslovi za uspevanje nepovoljni, one stvaraju materije koje odbijaju neprijatelje od plodova, kako bi sačuvale potomstvo. S obzirom na to, u povoljnim uslovima, čestim berbama, biljke se primoravaju da formiraju nove, mlade plodove, tako da se sa povećanjem broja berbi redovno dobija i veći ukupni prinos. U slučaju kada biljka formira nekoliko zrelih plodova, prestaje da raste i zadovoljava se sa postignutim, jer je formiranje semena jako opterećuje i iscrpljuje. U jednom plodu može da bude i po 1000 semenki, a one u sebi sadrže malo vode, a dosta proteina, skroba, minerala, ulja, vitamina i drugih esencijalnih materija.

S obzirom na ovu činjenicu, partenokarpni hibridi mogu teoretski da daju veći broj plodova po biljci jer njihovi plodovi ne sadrže seme, pa se sva hrana i energija, koja bi se inače trošila na njega, usmerava na rast i razviće biljne mase i plodova.

Dr Ivo Đinović

Ocena: 2,00 od 1 glasova 1 vote, average: 2,00 out of 51 vote, average: 2,00 out of 51 vote, average: 2,00 out of 51 vote, average: 2,00 out of 51 vote, average: 2,00 out of 5

Komentari su zatroveni.