петак, 5. август. 2011. 15:08

Cikorija je biljka koja živi u spontanoj flori Evrope i Azije, odakle vodi i poreklo. Kao kulturna biljka gaji se od 13. veka. Poznata su dva varijeteta – lisnata I korenašica, poznata kao radič. Jedna forma cikorije služi za proizvodnju surogata kafe – u te svrhe se koristi koren. Kao i kod endivije, može biti jednogodišnja ili dvogodišnja, ali se gaji kao jednogodišnja, osim za proizvodnju semena. Cikorija za “salatu” ‘ tj. lišće ili glavicu, gaji se slično kao endivija ili salata. Zemljište se pre osnovne obrade đubri sa 20-40 t/ha stajnjaka, ore na dubini od 30-40 cm u jesen, i ostavlja da prezimi. Osnovno i startno đubrenje treba da omoguće pristupačnost po 100-150 kg NPK hraniva. Seme je sitno, slično endiviji. U gramu ima 600-900 semenki a litar semena ima masu od 300-400g. Klijavost može da očuva 4-6 godina a niče za 6-10 dana.Pohektaru se troši 3-5 kg semena. U proizvodnji rasada seje se 1-3 grama semena po m2 leje.

Lisnata cikorija se seje čim uslovi dozvole radove u polju – dakle, najčešće u martu. Rasađuje se 30-50 dana posle setve, kada rasad razvije 8-10 listova. Sadi se u redove, 30-50 x 20-30cm (10-15 biljaka na kvadratnom metru). Postoje mnoge sorte lisnate cikorije. Neke od njih razvijaju uspravnu rozetu sa mnoštvom uskog, dugačkog i narezanog lišća, sličnog divljoj cikoriji ili maslačku. Takve su italijanske sorte Catalogno Brindisina i Catalogna Puntarelle, Pugliese i Gamma. Ima mnogo sorti tipa “katalonja”.

Pored navedenih, tu su još i Delta i Galatina. Sorta slična zelenoj salati je Zuccherina di Trieste. Grumolo verdo scuro je slična rimskoj salati ili mladom kupusu. Glavičaste sorte cikorije sa crvenim pegama na zelenom lišću su Palla rossa Zorzi semiprecoce i Clodia (Clause). Tropicana ima lišće roze – crvenkaste boje sa tamnocrvenim pegama i formira glavicu sličnu salati. Sorta Castelfranco donosi bele glavice sa crvenim pegama.

Najmarkantnije sorte glavičaste cikorije formiraju glavice slične kupusu, drečavo karmin – crvene boje, sa jakom belom nervaturom i lisnim drškama. Takve sorte pripadaju tipu Palla Rossa. Poznate su Rana Zorzijeva palla rossa (Palla Rossa zorzi precoce), Rossa di Verona a palla, Madras, Marina itd. Atraktivno deluje sorta Rossa di treviso, sa uspravnom rozetom, jakim šiljatim crvenim listovima i veoma debelim rebrima bele boje.

Poseban tip cikorije predstavljaju sorte dugih zelenih, nežnih glavica, sličnih pekinškom kupusu. Takve su Elmo i Pan di Zucchero (italijanske) i Kristallkopf (nemačka sorta). One su nežne, sočne, svetlozelene, najsličnije našoj salati, ali sa blagom gorčinom. Ipak, nazivaju se “šećerke”. Postoje i takve sorte glavičaste cikorije čija boja lišća, usled mešanja tamnozelene i crvene, izgleda tamna, mrka ili braon. Iz do sada rečenog naslućuje se mnoštvo načina gajenja lisnate i glavičaste cikorije. Rastojanje između redova i gustina u redu se vrlo razlikuju za pojedine sorte, pa prema tome i količina potrebnog semena. Isto tako, razlikuju se i dužine vegetacionog perioda, prinosi, vreme berbe itd.

Za glavičaste sorte čeka se da biljke formiraju glavice određene krupnoće I dobiju karakterističnu boju, dok se lisnate mogu da beru još pri proređivanju, kao i salata. Herbicidi i ostala agrotehnika je ista kao i kod endivije. Prinos cirkorije zavisi od sorte i vremena berbe. Sorte sa tankim, dugačkim listićima, sličnim maslačku i divljoj cikoriji, daju najniži prinos, dok glavičaste mogu da donesu rod od 30-35 t/ha. Lisnata i glavičasta cikorija mogu da se čuvaju u hladnjačama, na 3-5°C i 90% relativne vlažnosti vazduha, svega 7-12 dana. Bolesti i štetočine su slične kao kod salate i endivije (Bremia lactucae – plamenjača, atraknoza – Marosonina panattoniana, Botrytis cinerea – siva trulež itd.).

Hranljiva vrednost

Cikorija je najhranljivija “salata”, tj. sadrži mnogo više suve materije od endivije i zelene salate, čak 17-25%. Otuda i veća energetska vrednost, prosečno 60 KCal ili 250 KJ na 100 grama. Najveći deo hranljivih materija su ugljeni hidrati – 10,4% od sveže mase, a onda belančevine 3,2%. Ulja sadrži oko 0,68%. Od minerala sadrži najviše kalijuma, prosečno 225 mg%, onda fosfora, 35mg%, pa kalcijuma 20 mg% i magnezijuma 15 mg%. Sadržaj gvožđa je dosta nizak, svega 2,5 mg%, kao i ostalih mikroelemenata, jer se koriste listovi koji nemaju uvek zelenu boju. Međutim, antocijani imaju važnu ulogu u obezbeđenju zdravlja ljudi, te cikorija sa tog stanovišta ima važnu ulogu u ishrani. Sadrži malo natrijuma, svega 7mg% (dok lišće Celera čak 126 mg%). Međutim, ima dosta sumpora, 28 mg% i bakra, 0,14 mg%. Lišće cikorije sadrži 5400 – 10.000 IJ vitamina A, 10-15 mg% C vitamina i nešto malo B1 (0,05), B2 (0,16) i B5 (0,41mg%). Ona deluje na zdravlje slično kao i endividija. Gorke materije utiču na normalizovanje stanja nervne nadraženosti, napetosti, deluje uspavljujuće i uspokojavajuće. Pomaže rad organa za varenje.

Radič (Cichorium intybus var. radicola, L.)

Ima više naziva za ovaj varijetet cikorije. Kod nas je uobičajen naziv radič. U Zapadnoj Evropi to je Chicory witloof, a u Americi je nazivaju Belgijska ili francuska cikorija (Belgian or French endive). Italijani je nazivaju “briselska cikorija” – Cicoria di Bruxelles ili magdeburška – Cicoria de Magdeburgo. Ipak, vitlof i radič (radicchio) je njen najrašireniji naziv. Sama reč “witloof” na flamanskom znači “belo lišće”. Predstavlja grupu sorti cikorije za proizvodnju korena koji se preko zime “forsira” u mraku. Naime, gustom setvom, kao kod mrkve npr. tokom vegetacione sezone proizvodi se koren cikorije koji se u jesen vadi, klasira po krupnoći, slaže u rafove ili gajbice napunjene peskom i čuva na konstantnoj temperaturi od oko 15°C. Pri tome je važno da u prostoriji nema svetlosti i da relativna vlažnost bude srednje visoka i konstantna.

Setva radiča za dobijanje korena koji će se forsirati za proizvodnju nežnih poljaka bele boje, koji se koriste kao salata od svežeg kupusa, podešava se tako da do prvih jesenjih mrazeva prođe oko 110 dana od setve. U ravnicama Srbije to dolazi negde od 15-20. juna, dakle, može i postrno. Troši se oko 10 kg semena po hektaru. Ako se poseje rano u proleće dešava se da krajem leta procveta i donese seme. Seje se plitko, 1-2 cm dubine, u redove sa rastojanjem od 45 x 10 cm, dakle oko 22 biljke/m2. Gaji se na plodnom, dubokom, strukturnom zemljištu, uz đubrenje koje je opisano kod salate, cikorije i endivije. Navodnjava se tokom leta, kako bi se dobio krupan koren dobrog kvaliteta. Berba se obavlja u jesen, pre mrazeva. Izvađen koren se ostavlja 2-3 dana na parceli, kako bi se iz zelenog lišća hrana deponovala u korenu, i ovaj postao jači. Potom se korenje pere i sa njega uklanjaju svi listovi osim temenog pupoljka na vrhu. Listovi se odsecaju 5 cm iznad vrha korena kako bi temeljni pupoljak ostao nepovređen.

Ovako pripremljeno korenje radiča trapi se i čuva od izmrzavanja, sve do kraja zime i ranog proleća, odakle se sukcesivno slaže u rafove ili sanduke sa mokrim peskom, finom zemljom ili strugotinom. Koren se slaže gusto, 200-300 komada po m2, uspravno, sa slobodnim krajem iz koga će porasti pupoljak. Uz održavanje vlažnosti supstrata, na pomenutoj temperaturi od 15°C, u mraku, za 20-30 dana izrastu dovoljno veliki, 20-25 cm dugi, sočni, beli pupoljci, fine konzistencije, nežne strukture, blago gorkog ukusa.

Isti boksovi i prostorije mogu da se koriste za novi turnus na svake tri nedelje. Na ovakav način dobija se jeftina i sveža salata iz podruma, tokom cele zime i proleća. Od korena sa jednog hektara cikorije vitlof može da se dobije do 15 t bledih, isforsiranih pupoljaka.

Najpoznatije sorte radiča su Witloof, Trideka, Soncino, Terito, hibridi Zoom F1, Bea F1, Flambor F1, itd. Mnogi od ovih hibrida su selekcionisani u INRI – Francuska, ali seme prodaju holandske ili italijanske fi rme. Neki od njih se ne pokrivaju peskom ili zemljom, već se samo vlaže.

Salata vitlof je relativno siromašna vitaminima i organskim kiselinama, ali deluje osvežavajuće i okrepljujuće, jača zdravlje i radnu sposobnost, poravlja raspoloženje. Sadrži oko 95% vode, sa malom energetskom vrednošću, oko 15 KCal ili 65 KJ. Najveći deo suve materije su ugljeni hidrati (2,83-3,2%), oko 1% proteina, 0,1% masti. Ostalo su minerali i druga organska jedinjenja. Od minerala sadrži najviše kalijuma, prosečno 182 mg%, onda 21 mg% fosfora, 18 mg% kalcijuma, 15 mg% magnezijuma, 0,5 mg% gvožđa.